Dionizijsko i apolonsko: između instinkta, kontrole i anksioznosti
Updated: 4 minutes ago
Usred razgovora pažnja se može gotovo neprimetno pomeriti sa sagovornikovih reči na sopstveni glas, izraz lica ili način na koji je izgovorena prethodna rečenica, pa ono što je do malopre predstavljalo neposredno učestvovanje u komunikaciji postaje predmet neprekidnog unutrašnjeg procenjivanja. Čovek istovremeno nastoji da razume drugu osobu i da nadzire utisak koji sam ostavlja, zbog čega se mogućnost greške pojavljuje i tamo gde ne postoji naročito ozbiljna posledica. Razgovor se može završiti bez ikakve neprijatnosti, a da njegovi pojedini trenuci još satima ostanu predmet preispitivanja, dok se naknadno traže značenja u izrazima lica, zastajkivanjima i rečenicama kojima sagovornik možda nije pridavao nikakav značaj.
Sposobnost da sopstveno ponašanje posmatramo, procenjujemo i menjamo predstavlja jedan od uslova odgovornog delovanja, ali njena upotreba može postati iscrpljujuća kada gotovo nijedna reakcija ne prolazi bez unutrašnje provere. Samokontrola omogućava odlaganje impulsa, usklađivanje postupaka sa dugoročnim ciljevima i prilagođavanje okolnostima, dok pokušaj da se unapred nadzire svaki sadržaj svesti postavlja zahtev koji se ne može dosledno ispuniti. Između promišljenog upravljanja ponašanjem i potrebe da se potpuno kontroliše sopstveno iskustvo postoji razlika koja postaje naročito vidljiva onda kada se čovek više plaši spontanosti nego posledica konkretnih postupaka.
Mnogo pre nego što su razvijeni savremeni psihološki pojmovi samoregulacije, anksioznosti i samoposmatranja, Fridrih Niče razmatrao je odnos između oblikovanog iskustva i sila koje izmiču granicama individualne svesti. U Rođenju tragedije, objavljenom 1872. godine, taj odnos razvija kroz dva umetnička principa povezana sa grčkim božanstvima Apolonom i Dionisom. Apolonsko označava svet oblika, mere, sna i jasno određene pojedinačnosti, dok se dionizijsko izražava kroz muziku, opijenost i zanos u kojem granice individuacije gube svoju uobičajenu postojanost. Ničeova analiza polazi od nastanka grčke tragedije, ali otvara i pitanje koliko čovekova sposobnost da oblikuje iskustvo zavisi od njegove spremnosti da prihvati ono što se ne može potpuno predvideti, objasniti ili podrediti unapred uspostavljenoj predstavi.
U ovom tekstu:
Samonadzor i usvojeni autoritet
„Ne govori toliko glasno“, „Pazi kako se ponašaš“, „Šta će ljudi pomisliti“ i slične opomene pripadaju svakodnevnom jeziku vaspitanja, tokom kojeg dete uči da njegovi postupci imaju posledice i za druge ljude. Njihov značaj, međutim, zavisi od načina na koji se koriste, jer postoji razlika između objašnjenja zbog čega je određeno ponašanje neprikladno i ponavljanog upozoravanja da će svako odstupanje izazvati osudu. Dete koje se neprestano podseća da kontroliše svoj glas, izraze lica i emocionalne reakcije može razviti izraženu osetljivost na spoljašnju procenu, naročito ako su greške praćene ponižavanjem, odbacivanjem ili uskraćivanjem odobravanja. Vremenom se takva osetljivost može održati i bez neposrednog prisustva autoriteta, pošto očekivanja okoline postaju deo načina na koji pojedinac razmišlja o sebi.
Internalizacija društvenih pravila pritom ne zahteva njihovo svesno prihvatanje, zbog čega je moguće godinama izbegavati određena ponašanja bez jasnog razumevanja razloga zbog kojih su prvobitno bila zabranjena. Glasno smejanje može izazivati nelagodnost, otvoreno pokazivanje oduševljenja osećaj nepristojnosti, a izražavanje neslaganja neodređen strah od osude. Okolnosti se menjaju, ali emocionalna reakcija ostaje relativno postojana, pa se postepeno gubi razlika između vlastitog uverenja i zahteva koji je nekada dolazio spolja. Čovek se tada može prema sebi odnositi strože nego što bi se prema njemu odnosila okolina iz koje je određeno pravilo poteklo, pri čemu dugotrajnost usvojenog merila stvara utisak njegove prirodnosti.
Posledice takvog odnosa prema sebi mogu se prepoznati već u sasvim običnom razgovoru, tokom kojeg osoba, slušajući sagovornika, istovremeno prati sopstveni izraz lica, položaj tela, ton glasa ili prethodno izgovorenu rečenicu. Naknadno preispitivanje produžava iskustvo, pa razgovor koji je za ostale učesnike završen može ostati predmet višesatnog razmišljanja. Pokušaj da se unapred spreči neprijatnost stvara dodatnu teškoću, jer pažnja posvećena mogućim greškama smanjuje sposobnost neposrednog učestvovanja u situaciji. U socijalnoj anksioznosti ovaj mehanizam može biti naročito izražen, premda se samoposmatranje javlja i izvan kliničkih poremećaja, posebno u okolnostima u kojima čovek oseća da je izložen proceni.
Slična podela pažnje može ometati i aktivnosti koje zavise od telesne angažovanosti, recimo tokom intimnog odnosa, kada briga o sopstvenom izgledu, očekivanjima partnera ili mogućnosti neuspeha potiskuje pažnju usmerenu prema neposrednom iskustvu. U javnom nastupu prethodno savladano gradivo postaje teže dostupno ukoliko govornik previše pažnje posveti načinu na koji izgovara svaku rečenicu, dok izvođenje dobro uvežbanog pokreta može postati nesigurnije kada se svaki njegov deo iznova svesno kontroliše. Samoposmatranje doprinosi prilagođavanju ponašanja, ali njegova preterana upotreba opterećuje pažnju i ometa radnje koje se inače odvijaju uz manje svesnog napora. Što se određena aktivnost više doživljava kao proveravanje sopstvene vrednosti, to i najmanje odstupanje od zamišljenog ishoda dobija veći značaj.
Samokontrola postaje još zahtevnija kada se poveže sa moralnom procenom spontanih emocija, zbog čega se bes, zavist, ljubomora ili seksualna privlačnost mogu doživeti kao dokazi lične nedostojnosti i pre nego što osoba na osnovu njih bilo šta učini. Između pojave osećanja i postupanja pod njegovim uticajem, međutim, postoji razlika bez koje moralna odgovornost gubi precizno značenje. Činjenica da je neko osetio zavist ne podrazumeva da će drugome naneti štetu, kao što ni iskustvo besa ne određuje unapred način na koji će se čovek ponašati. Odgovornost pretpostavlja sposobnost procene i regulisanja postupaka, dok zahtev da se svaka nepoželjna emocija unapred odstrani pretvara unutrašnji život u područje stalnog samookrivljavanja.
Ukoliko se osećanje straha dodatno procenjuje kao znak slabosti, ubrzan rad srca ili drhtanje ruku mogu privući toliko pažnje da njihovo primećivanje postaje novi izvor uznemirenosti. Osoba počinje da strahuje kako će drugi protumačiti njenu reakciju, pa napor da je prikrije povećava usmerenost na telesne znake koje nastoji da kontroliše. Psihološka teškoća tada se održava kroz odnos prema početnom iskustvu, pošto se uz strah pojavljuje i bojazan od samog njegovog prisustva. Sposobnost racionalne procene opasnosti može ostati očuvana, a da emocionalna i telesna reakcija ipak ne prestanu u trenutku kada čovek zaključi da za uznemirenost nema dovoljno razloga.
U takvim okolnostima samodisciplina može poprimiti oblik trajnog nadzora, naročito ako pojedinac sopstvenu vrednost procenjuje prema sposobnosti da u svakom trenutku bude racionalan, odmeren i emocionalno stabilan. Čovek može uspešno izvršavati profesionalne obaveze, donositi promišljene odluke i održavati visok stepen odgovornosti, a istovremeno teško podnositi mogućnost da pred drugima pokaže nesigurnost ili doživi emociju koja odstupa od njegovih ideala. Svako odstupanje zahteva dodatno objašnjenje, opravdavanje ili prikrivanje, pa se predstava o stabilnom karakteru održava uz sve veći unutrašnji napor.
„Sposobnost upravljanja spoljašnjim obavezama tada ne obezbeđuje i slobodu od potrebe da svaki sadržaj vlastitog iskustva bude pod kontrolom.“
Dionizijsko, apolonsko i tragedija razuma
Tokom izvođenja dobro uvežbane kompozicije pijanista ne mora svesno da određuje svaki pokret prstiju, premda se iza prividne lakoće nalaze godine vežbanja, usvajanja tehnike i razvijanja precizne motoričke koordinacije. Kada bi pažnju neprekidno vraćao na pojedinačne pokrete, mogao bi narušiti usklađenost koja mu omogućava da kompoziciju izvede kao celinu. Slično se događa tokom plesa, kada telo prati ritam bez potrebe da svaki njegov položaj prethodno bude predmet posebne odluke. Spontanost u ovim primerima razvija se na osnovu ranije usvojene strukture, kroz koju čovek stiče mogućnost delovanja koje više ne zahteva neprekidan svesni nadzor.
Ničeov odnos apolonskog i dionizijskog zahvata dublji filozofski problem od pitanja koliko svesne pažnje zahteva određena radnja. Apolonski princip povezuje sa umetničkom moći oblikovanja iskustva u predstavu, dok dionizijski zanos dovodi u pitanje izdvojenost pojedinca i njegov doživljaj sebe kao stabilnog središta postojanja. U pozadini ove razlike nalazi se principium individuationis, načelo individuacije koje Niče preuzima iz Šopenhauerove filozofije, a kojim se označava način na koji nam se stvarnost pojavljuje kao mnoštvo međusobno odvojenih bića i pojava. Muzika i kolektivni zanos kod ranog Ničea omogućavaju iskustvo u kojem takva odvojenost privremeno gubi svoju samorazumljivost, pa pojedinac prestaje da sopstvene granice doživljava kao jedinu moguću meru postojanja.
Predstava o sebi kao postojanoj i doslednoj ličnosti ima važnu ulogu u svakodnevnom životu, budući da omogućava kontinuitet između ranijih iskustava, sadašnjih odluka i budućih očekivanja. Međutim, čovek tokom života menja uverenja, želje i odnose prema drugima, dok istovremeno može očekivati da iza svih tih promena postoji potpuno usaglašeno ja, oslobođeno kolebanja i međusobno suprotstavljenih impulsa. Osoba koja sebe smatra izrazito racionalnom može osećati stid zbog snažne emocionalne reakcije, dok neko ko samostalnost smatra osnovnom vrlinom može doživeti potrebu za tuđom podrškom kao lični poraz. Kada se novo iskustvo procenjuje isključivo prema njegovoj saglasnosti sa postojećom slikom o sebi, ono što bi moglo produbiti samorazumevanje postaje razlog za samookrivljavanje.
Očuvanje unutrašnje doslednosti tada zahteva sve veći napor, jer se predstava o sopstvenom identitetu održava i onda kada neposredno iskustvo otkriva njena ograničenja. Čovek može godinama insistirati na određenoj slici svoje emocionalne stabilnosti, premda se u različitim okolnostima suočava sa reakcijama koje toj slici ne odgovaraju. Što je manje spreman da preispita početnu predstavu, to je više energije potrebno za prikrivanje odstupanja ili pokušaj da se potpuno uklone. Samorazumevanje na taj način postaje zavisno od sposobnosti da se očuva već uspostavljeni identitet, čak i kada se zbog toga zanemaruje ono što osoba zaista doživljava.
Dionizijsko kod Ničea obuhvata znatno više od spontanog telesnog izražavanja, pošto iskustvo narušavanja granica individuacije otvara i suočavanje sa patnjom, prolaznošću i nestabilnošću sveta koji pojedinac nastoji da učini razumljivim. Opijenost i zanos donose privremeno oslobađanje od uobičajene izdvojenosti, ali u istom iskustvu može se pojaviti užas pred postojanjem koje ne zavisi od ljudskih želja, moralnih očekivanja ili potrebe za sigurnošću. Dionizijsko je u ranom Ničeovom mišljenju povezano sa ekstazom i stradanjem, a njegova filozofska snaga proizlazi iz mogućnosti da se život afirmiše zajedno sa svojstvima koja čovek ne može ukloniti. Jednostavno izjednačavanje dionizijskog sa nesputanom spontanošću izgubilo bi upravo onaj deo njegove filozofije u kojem ljudsko postojanje prestaje da bude podređeno očekivanju prijatnog i predvidljivog iskustva.
Grčka tragedija u Ničeovoj interpretaciji nastaje iz susreta dionizijskog iskustva sa apolonskom sposobnošću umetničkog oblikovanja, pri čemu muzika i tragički hor čuvaju vezu sa njenom dionizijskom osnovom, dok se kroz apolonske predstave pojavljuju likovi, njihove sudbine i događaji koji omogućavaju da se ono što prevazilazi pojedinačno iskustvo prikaže u razumljivom obliku. Gledalac prati stradanje junaka čija je sudbina određena okolnostima koje ne može u potpunosti da predvidi niti kontroliše, ali upravo kroz umetničku predstavu stiče mogućnost da se suoči sa tragičkim svojstvima postojanja. Forma omogućava izražavanje patnje, bez zahteva da ona bude uklonjena ili moralno opravdana kako bi iskustvo dobilo vrednost.
Edipovo nastojanje da otkrije istinu o sopstvenom poreklu pokazuje koliko ljudska sposobnost rasuđivanja može biti ograničena okolnostima koje pojedinac ne poznaje. Njegov život oblikovan je proročanstvom od kojeg različiti učesnici pokušavaju da pobegnu, dok postupci zasnovani na nepotpunom znanju doprinose ostvarenju onoga što nastoje da spreče. Otkrivanje istine ne donosi oslobođenje od posledica, već razotkriva njihovu nepovratnost. Tragičnost takvog položaja proizlazi iz mogućnosti da čovek deluje promišljeno, a ipak se suoči sa ishodom koji prevazilazi njegovu sposobnost predviđanja, zbog čega ni najdoslednije rasuđivanje ne može garantovati potpuno ovladavanje vlastitim životom.
U odnosu prema takvim granicama Niče prepoznaje jedan od razloga zbog kojih se grčka tragedija našla u sukobu sa sokratovskim shvatanjem razuma. Njegova kritika sokratizma usmerena je prema uverenju da je svet u načelu razumljiv i da znanje, ukoliko se dovoljno razvije, može obezbediti razrešenje njegovih osnovnih protivrečnosti. U Ničeovom prikazu racionalno objašnjenje postepeno dobija status merila prema kojem se procenjuje i vrednost umetnosti, dok se iskustva koja izmiču takvom objašnjenju sve teže prihvataju kao sastavni deo postojanja. Tragedija, koja dopušta patnju bez njenog konačnog racionalnog razrešenja, gubi značaj u okviru pogleda na svet koji od znanja očekuje da život učini potpuno preglednim.
Nakon smrti bliske osobe moguće je razumeti sve medicinske okolnosti, prihvatiti nepovratnost događaja i racionalno odbaciti sopstvenu odgovornost, a ipak nastaviti da se oseća duboka tuga. Razumevanje okolnosti može doprineti žalovanju, ali ne određuje unapred njegovo trajanje niti uklanja emocionalnu težinu gubitka. Slično tome, čovek može znati da određena situacija ne predstavlja stvarnu opasnost, dok njegovo telo i dalje reaguje ubrzanim radom srca, napetošću ili uznemirenošću. Kada se od racionalnog uvida očekuje da istovremeno proizvede odgovarajuću emocionalnu promenu, trajanje osećanja počinje da se doživljava kao neuspeh vlastitog rasuđivanja, pa početnoj teškoći pridružujemo nezadovoljstvo zbog činjenice da je još nismo prevazišli.
Sposobnost razumevanja povećava mogućnost promišljenog delovanja i omogućava prepoznavanje uzroka, ali se ljudsko iskustvo ne odvija u potpunosti prema zahtevima svesnog zaključivanja. Ničeova kritika racionalističkog optimizma time otvara pitanje koje se može preneti i na savremenu potrebu za neprekidnim samonadzorom, jer se u oba slučaja pojavljuje očekivanje da će dovoljno razvijena svest ukloniti neizvesnost koja prati postojanje. Čovek tada sopstvenu sposobnost da podnese određeno iskustvo procenjuje prema tome koliko uspešno može da ga objasni i kontroliše, zbog čega se i sama činjenica da nešto ostaje bolno, protivrečno ili nepredvidljivo doživljava kao nedostatak koji zahteva dodatno ispravljanje.
Loša savest i moral samodiscipline
U kasnijim delima Niče će se vratiti pitanju čovekovog odnosa prema sopstvenim impulsima, ali će se njegova pažnja pomeriti sa estetičkog problema grčke tragedije prema istorijskom nastanku moralnih vrednosti i načinu na koji one postaju deo ljudske svesti. U drugoj raspravi Genealogije morala, objavljene 1887. godine, razvoj loše savesti povezuje sa dugotrajnim procesom društvenog disciplinovanja, tokom kojeg su pojedini nagoni, prethodno usmereni prema spoljašnjem svetu, izgubili mogućnost neposrednog ispoljavanja. Njihova energija, prema Ničeovom tumačenju, nije jednostavno iščezla uspostavljanjem zabrana, pošto su ograničenja delovanja otvorila prostor za njeno preusmeravanje prema samom pojedincu. Čovek tako postaje predmet vlastite surovosti, dok sposobnost da sebe procenjuje može dobiti oblik trajnog samookrivljavanja.
Uspostavljanje društvenog poretka zahtevalo je predvidljivost ponašanja, obuzdavanje neposrednih impulsa i sposobnost pojedinca da preuzme obaveze čije posledice prevazilaze trenutak u kojem su nastale. Niče zato na početku druge rasprave razmatra čovekovu sposobnost davanja obećanja, koja pretpostavlja pamćenje preuzetih obaveza, predviđanje budućeg delovanja i izvesnu postojanost volje. Čovek koji može da obeća mora raspolagati sposobnošću da upravlja sobom i onda kada se njegove trenutne želje promene, ali istorija nastanka takve sposobnosti, kako je Niče rekonstruiše, obuhvata i nasilje, kažnjavanje i postupno usađivanje poslušnosti. Razvoj odgovornosti time dobija protivurečno poreklo, jer se mogućnost samostalnog odlučivanja pojavljuje unutar procesa u kojem je pojedinac prethodno bio podvrgnut prinudi.
Savest koja se u svakodnevnom iskustvu pojavljuje kao neposredan unutrašnji sud tako dobija istoriju u kojoj su društveni odnosi, kazna i zabrane učestvovali u njenom oblikovanju. Čovek može osećati krivicu sa takvom neposrednošću da mu se čini kako ona sama po sebi dokazuje postojanje prestupa, premda intenzitet moralnog osećanja ne određuje pouzdano ni težinu učinjenog dela ni opravdanost norme prema kojoj se ono procenjuje. Neko može godinama osećati krivicu zbog odluke da napusti porodični dom, prekine iscrpljujući odnos ili odbije zahtev koji smatra nepravednim, iako bi teško mogao da obrazloži čije je pravo takvom odlukom povredio. Ukoliko je određena obaveza dovoljno dugo bila predstavljana kao bezuslovna, njeno odbijanje može izazivati osećaj prestupa čak i kada se razlozi zbog kojih je prvobitno prihvaćena više ne mogu odbraniti.
Moralni autoritet postaje naročito postojan kada čovek prestane da ga prepoznaje kao nešto što je usvojio, pa zahteve kojima je nekada bio izložen počne doživljavati kao neodvojiv deo sopstvenog karaktera. Zabrana tada više ne zahteva određenog zastupnika, jer osoba sama održava njeno važenje, često strože nego što bi to činila okolina iz koje je potekla. Doslednost pravilima može donositi osećaj sigurnosti i moralne ispravnosti, dok svako odstupanje izaziva potrebu za dodatnim opravdanjem. Vremenom se uspostavlja odnos u kojem pojedinac od sebe zahteva sve više upravo zato što sopstvenu vrednost procenjuje prema sposobnosti da ispuni prethodno postavljene zahteve, a njihovo ispunjenje ne dovodi do trajnog zadovoljstva, već postaje osnova za naredno, strože očekivanje.
Savremeni jezik ličnog razvoja pruža dovoljno materijala za razmatranje sličnog obrasca, naročito kada se psihološko znanje pretvori u dodatni skup zahteva koje čovek sebi postavlja. Moguće je analizirati obrasce vezivanja, emocionalne reakcije, odbrambene mehanizme i načine regulisanja stresa, a da se pritom svako neprijatno iskustvo počne tumačiti kao dokaz da na sebi još nije dovoljno rađeno. Osoba koja oseća ljubomoru može odmah početi da ispituje njeno poreklo, procenjuje vlastitu emocionalnu zrelost i traži objašnjenje u prethodno usvojenim psihološkim kategorijama, dok neposredna situacija koja je reakciju izazvala ostaje nedovoljno ispitana. Znanje koje bi trebalo da doprinese samorazumevanju tada postaje merilo prema kojem se proverava sopstvena prihvatljivost.
Veština introspekcije može se razviti do te mere da gotovo nijedna emocija ne prolazi bez istovremenog pokušaja njenog tumačenja, pa i nakon poniženja na poslu ili nepravednog postupka bliske osobe pažnja može biti usmerena prema pitanju zašto je događaj toliko pogodio pojedinca, pre nego prema odgovornosti osobe koja ga je izazvala. Takvo preispitivanje može doprineti razumevanju reakcije, ali može i potisnuti procenu samog događaja, naročito ako se polazi od uverenja da je snažnije emocionalno reagovanje znak nedovoljne samoregulacije. Uvređenost postaje razlog za stid zbog vlastite osetljivosti, strah izaziva nezadovoljstvo zbog nedostatka hrabrosti, dok se opravdani bes može pogrešno protumačiti kao dokaz emocionalne nezrelosti. Samorazumevanje tada gubi istraživačku funkciju i pretvara se u postupak kojim se pojedinac neprekidno poziva na odgovornost zbog sadržaja sopstvene svesti.
U trećoj raspravi Genealogije morala Niče ispituje asketski ideal, kroz koji odricanje, suzdržavanje i samokažnjavanje dobijaju naročitu moralnu vrednost. Patnja u takvom poretku dobija objašnjenje koje može uključivati i pretpostavku da je pojedinac sam odgovoran za njeno postojanje, zbog čega se dodatno disciplinovanje sebe predstavlja kao put prema njenom prevazilaženju. Moralni sistem tako može opstajati i kada proizvodi nova stradanja, ukoliko ljudima istovremeno pruža osećaj da njihova patnja ima smisao. Ničeova analiza postaje posebno prodorna kada pokaže koliko je čovek spreman da prihvati i bolno tumačenje vlastitog položaja ukoliko ono uklanja osećaj besmisla.
Samoodricanje dobija drugačiju funkciju kada prestane da bude povezano sa određenim ciljem, a počne da se vrednuje prema stepenu napora koji zahteva. Čovek može smatrati da je vredniji ukoliko uspeva da radi bez odmora, podnosi neprijatnost bez prigovora ili prikriva potrebe koje doživljava kao znak slabosti, premda sposobnost izdržavanja određenog opterećenja ne dokazuje da je ono opravdano. Odmor tada zahteva objašnjenje, zadovoljstvo izaziva sumnju, a emocionalna potreba može izgledati kao prepreka ličnom razvoju. Pojedinac stiče osećaj moralnog uspeha upravo onda kada prema sebi postaje sve zahtevniji, pri čemu granica između odgovornosti i samokažnjavanja postaje teško prepoznatljiva.
Radna disciplina, emocionalna uzdržanost i sposobnost odlaganja zadovoljstva mogu doprineti ostvarivanju dugoročnih ciljeva, ali njihovo uzdizanje do bezuslovnog merila karaktera stvara mogućnost da čovek sebe procenjuje prema zahtevima čija svrha više nije jasna. Moguće je uložiti godine rada u obrazovanje zato što se u njemu prepoznaje intelektualna ili profesionalna vrednost, kao što je moguće istu diplomu pretvoriti u dokaz koji treba da otkloni trajni osećaj nedovoljnosti. Spoljašnji rezultat može biti gotovo identičan, premda se unutrašnji odnos prema njemu razlikuje, jer u prvom slučaju disciplina doprinosi ostvarivanju izabranog cilja, dok u drugom cilj postaje sredstvo privremenog oslobađanja od samookrivljavanja.
Kada se sopstvena vrednost neprestano proverava kroz uspešnost samokontrole, čak i postignuće koje je dugo priželjkivano može izgubiti sposobnost da pruži trajnije zadovoljstvo. Položen ispit ubrzo se pretvara u obavezu pripreme sledećeg, profesionalno priznanje u očekivanje još većih rezultata, dok period odmora izaziva nelagodnost zbog vremena koje nije iskorišćeno za dodatno napredovanje. Budući uspeh dobija zadatak da opravda sadašnje postojanje, ali se kriterijumi opravdanja menjaju svaki put kada se prethodni cilj dostigne. U takvom odnosu prema sebi mogućnost zadovoljstva stalno se odlaže, a sposobnost istrajavanja, koja je prvobitno služila ostvarenju određenih vrednosti, postaje sredstvo njihovog beskonačnog dokazivanja.
Frojdovo ja i unutrašnji sukob
Frojdova strukturna teorija ličnosti pruža drugačiji okvir za razumevanje sukoba između ljudskih impulsa, usvojenih zabrana i zahteva stvarnosti. Ono (Es) obuhvata nagonske težnje čije zadovoljenje ne mora biti usklađeno sa spoljašnjim okolnostima, dok nad-ja (Über-Ich) predstavlja moralne zahteve, ideale i zabrane koji su tokom razvoja postali deo psihičkog života pojedinca. Između njih deluje ja (Ich), koje procenjuje okolnosti, odlaže neposredno zadovoljenje i nastoji da pronađe način delovanja koji može izdržati pritisak međusobno suprotstavljenih zahteva. Frojdovo ja pritom nema značenje sebičnosti ili sujete koje se reči ego često pripisuje u svakodnevnom govoru, već označava psihičku instancu čije delovanje obuhvata i procese kojih pojedinac nije svestan.
U Frojdovom modelu nad-ja može postati strože od zabrana koje su prvobitno dolazile iz spoljašnjeg sveta, zbog čega čovek može osećati krivicu i zbog želje koju nikada nije ostvario, dok njegova savest ne mora pokazivati razumevanje za okolnosti u kojima se određena reakcija pojavila. Što je moralni ideal zahtevniji, sve je veća mogućnost da se između onoga što osoba doživljava i onoga što smatra dopuštenim uspostavi trajna napetost. Frojdova analiza time objašnjava kako se psihički sukob može održavati i bez neposrednog spoljašnjeg pritiska, naročito kada pojedinac sopstvene impulse doživljava kao pretnju predstavi o tome kakav bi morao da bude.
Poređenje sa Ničeom dobija smisao kroz pitanje šta se događa kada čovekova sposobnost da uspostavlja određeni poredak počne da deluje protiv iskustava koja bi trebalo da obuhvati. Apolonsko u Rođenju tragedije omogućava umetničko oblikovanje i uznemirujućih sadržaja postojanja, dok Frojdovo ja nastoji da posreduje između psihičkih zahteva koji se ne mogu uvek istovremeno zadovoljiti. Njihova teorijska polazišta i predmeti istraživanja razlikuju se, ali oba otvaraju mogućnost da se razmotri čovekov odnos prema impulsima koje ne može jednostavno ukloniti. Bes ne mora završiti agresijom, kao što ni strah ne mora odrediti ponašanje osobe koja ga oseća.
„Sposobnost da se određena reakcija ne pretvori u štetan postupak ne zahteva nužno neprijateljski odnos prema samoj činjenici njenog postojanja.“
Odnos prema sopstvenim ograničenjima zato pokazuje koliko je čovek sposoban da podnese iskustvo koje odstupa od njegovih očekivanja, a da ga odmah ne pretvori u dokaz ličnog neuspeha. Moguće je osećati nesigurnost i ipak doneti promišljenu odluku, priznati zavist bez nanošenja štete drugome ili prihvatiti da se određena tuga neće povući onda kada to razum smatra poželjnim. Takvi postupci zahtevaju samoregulaciju, ali i prihvatanje činjenice da se psihički život ne odvija prema unapred određenom planu, zbog čega odgovornost prema sebi ne može podrazumevati potpunu kontrolu nad svakim njegovim sadržajem.
Ničeova tragedija zadržava svoju filozofsku snagu kroz mogućnost suočavanja sa životom čije protivrečnosti umetnost može izraziti, premda ih ne može konačno razrešiti. Apolonska forma omogućava da se dionizijsko iskustvo prikaže, dok dionizijska osnova sprečava da umetnički oblik postane zatvoren svet potpuno odvojen od patnje, nestabilnosti i neizvesnosti postojanja. U takvom odnosu oblikovanje iskustva dobija smisao upravo kroz susret sa njegovim granicama, jer čovekova sposobnost rasuđivanja ostaje dragocena i onda kada ne može obezbediti da svaki postupak bude uspešan, svaka emocionalna reakcija predvidljiva, a svaka unutrašnja protivrečnost konačno razrešena.
Sposobnost da se živi sa tim granicama zahteva promenu u odnosu prema sopstvenoj svesti, naročito kada je dugotrajna navika samoposmatranja učinila da gotovo svaki impuls, osećanje ili kolebanje izgleda kao problem koji zahteva intervenciju. Čovek pritom zadržava odgovornost za svoje postupke i mogućnost da menja obrasce ponašanja koji mu nanose štetu, ali prestaje da od samog iskustva očekuje potpunu saglasnost sa predstavom koju je o sebi izgradio. Između onoga što doživljava i onoga što odlučuje da učini ostaje prostor za rasuđivanje, a sposobnost da taj prostor koristi zavisi i od spremnosti da neizvesnost podnese bez neprekidnog samookrivljavanja.
Comments