Šta deca duguju roditeljima?
Updated: 1 day ago
Roditeljski autoritet opravdava se potrebom da neko odlučuje u ime deteta koje još nije sposobno da samostalno proceni posledice svojih odluka. U tom opravdanju sadržana je i njegova granica. Kako dete odrasta, stiče iskustvo i razvija sposobnost rasuđivanja, prostor legitimnog roditeljskog odlučivanja postepeno se sužava. Međutim, u porodicama u kojima se poslušnost smatra trajnom obavezom, roditeljski autoritet nastavlja da postoji i nakon što su prestali razlozi koji su ga prvobitno opravdavali.
Takav odnos otvara pitanje koliko daleko sežu roditeljska prava i može li se prethodno ispunjavanje roditeljskih dužnosti naknadno koristiti kao osnov za zahtevanje poslušnosti. Godine provedene u odgajanju deteta, finansijska izdvajanja i lična odricanja svakako zaslužuju priznanje, ali iz njih ne proizlazi pravo da se određuju tuđa profesija, intimni odnosi ili životna uverenja. Čak ni izuzetna roditeljska posvećenost ne može sama po sebi opravdati trajno ograničavanje samostalnosti odraslog deteta.
Pri tome valja razlikovati zahvalnost od obaveze pokoravanja. Odraslo dete može imati moralne razloge da pomogne roditeljima, naročito u bolesti ili starosti, i istovremeno odbiti njihove zahteve koji zadiru u njegov privatni život. Odnos između roditeljske odgovornosti i detetove samostalnosti postaje naročito problematičan kada se zahvalnost počne procenjivati prema stepenu poslušnosti, a svako neslaganje tumačiti kao nezahvalnost.
U ovom tekstu:
Roditeljski autoritet i granice poslušnosti
Roditelj koji svom punoletnom detetu prigovara zbog izbora fakulteta može imati opravdane primedbe na njegovu odluku, ukazati na finansijske okolnosti, profesionalne mogućnosti ili posledice izbora koji smatra nepromišljenim. Granica se prelazi kada se argumenti zamene pozivanjem na roditeljsku žrtvu, a razgovor o budućnosti deteta postane rasprava o tome koliko je ono zahvalno za sve što mu je prethodno pruženo. U tom trenutku roditelj prestaje da obrazlaže svoj stav i počinje da zahteva posebno pravo na poslušnost, pozivajući se na odnos u kojem je dete godinama bilo zavisno od njega.
„Nosila sam te devet meseci u stomaku i to mi je hvala.“
Ova rečenica, toliko prisutna u porodičnim raspravama da se često izgovara gotovo rutinski, sadrži neobičnu računicu. Roditelj se poziva na okolnost sopstvenog roditeljstva kao na dokaz da dete duguje određeno ponašanje. Trudnoća, odgajanje i materijalna briga, dakle obaveze koje su odrasli preuzeli dolaskom deteta na svet, naknadno se iznose kao argument protiv njegove samostalnosti.
Pritom se zanemaruje osnovna asimetrija roditeljskog odnosa. Roditelj je preuzeo odgovornost za život i razvoj osobe koja u trenutku rođenja nije imala mogućnost izbora, niti sposobnost da pregovara o uslovima sopstvenog izdržavanja. Kada se godinama kasnije ispunjavanje tih obaveza predstavi kao usluga koja zahteva protivuslugu, zanemaruje se razlog zbog kojeg su one uopšte postojale.
Dete nije primalo hranu, zdravstvenu zaštitu ili obrazovanje na osnovu ugovora o budućoj poslušnosti, niti se odgovornost za njegovo odrastanje može naknadno pretvoriti u pravo raspolaganja njegovim životom.
Krivica koja nadživljava detinjstvo
U porodicama u kojima se poslušnost podrazumeva, roditeljska očekivanja vremenom mogu steći karakter nepisanih pravila čije se poreklo više i ne preispituje. Dete odrasta prihvatajući da se o njegovom ponašanju, interesovanjima i budućnosti odlučuje u okviru odnosa u kojem roditeljska reč ima unapred određenu prednost, dok se svaki pokušaj neslaganja tumači kao osporavanje samog roditeljskog položaja. Takav autoritet posebno je teško dovesti u pitanje kada se godinama predstavlja kao prirodan izraz ljubavi i požrtvovanosti, jer dete tada mora da se suprotstavi ne samo konkretnom zahtevu nego i predstavi da time povređuje osobu kojoj duguje svoje odrastanje.
Roditeljski zahtevi mogu se održavati i bez otvorenih pretnji, kroz povlačenje, uskraćivanje bliskosti ili stalno podsećanje na sopstvena odricanja, pri čemu roditelj, umesto da neposredno zabrani određenu odluku, stvara okolnosti u kojima dete oseća da će njeno sprovođenje ozbiljno narušiti porodični odnos. Posebna delotvornost takvog postupanja proizlazi iz činjenice da se poslušnost više ne zahteva samo spolja, već se postepeno ugrađuje u način na koji osoba procenjuje sopstvene postupke. Roditelj više ne mora biti prisutan da bi njegov sud uticao na odluku, jer je dovoljno da odraslo dete unapred zamisli njegovo razočaranje, osudu ili odbacivanje.
Čovek koji je odrastao u takvim okolnostima može godinama donositi odluke koje spolja izgledaju potpuno samostalno, dok u njihovoj pozadini ostaje potreba da izbegne porodično nezadovoljstvo. Može upisati fakultet koji ga ne zanima, nastaviti profesiju koju prezire, odustati od preseljenja ili prikrivati intimni odnos samo zato što je naučio da svaki ozbiljniji sukob sa roditeljskim očekivanjima proizvodi osećaj krivice. Vremenom se može izgubiti i jasna razlika između onoga što osoba zaista želi i onoga što je naučila da želi kako bi zadržala prihvatanje okoline. Čak i kada stekne finansijsku nezavisnost i napusti porodični dom, prethodno usvojeni obrazac može nastaviti da određuje njene odluke, zbog čega fizička udaljenost od roditelja ne podrazumeva automatski i psihološku samostalnost.
Posebno je indikativna roditeljska upotreba sopstvene patnje. Izrazi poput „Zbog tebe sam se svega odrekao“ ili „Kad mene ne bude, shvatićeš šta si imao“ često se izgovaraju u trenucima kada dete pokušava da uspostavi granice, pri čemu se prethodna odricanja uvode kao argument koji bi trebalo da nadjača njegovo pravo na drugačiji izbor. Roditeljska patnja time dobija funkciju trajnog podsećanja na obavezu koja nikada nije precizno određena i koju je, upravo zbog toga, praktično nemoguće ispuniti. Svaki novi ustupak može postati samo privremena potvrda zahvalnosti, dok se pravo na sledeći zahtev podrazumeva, pa se odnos postepeno organizuje oko očekivanja da dete sopstvenim ponašanjem održava roditeljsko zadovoljstvo.
Takav pritisak posebno dolazi do izražaja kada odraslo dete finansijski zavisi od roditelja, jer rečenica „Dok si pod mojim krovom, biće kako ja kažem“ omogućava da se materijalna zavisnost proširi na oblasti koje sa troškovima zajedničkog života nemaju neposredne veze. Plaćanje školarine može postati argument za izbor profesije, obezbeđivanje stanovanja razlog za nadzor nad intimnim životom, a porodična pomoć sredstvo kojim se određuje sa kim će osoba održavati kontakte. U takvim okolnostima roditelj koristi zavisnost koja već postoji kako bi zadržao uticaj nad odlukama koje bi inače morale pripadati samoj osobi. Materijalna podrška pritom se može povlačiti selektivno, naročito kada se dete usudi da ospori porodična uverenja ili odabere životni put koji roditelj smatra neprihvatljivim.
Porodični ugled i tuđa očekivanja
Roditeljska očekivanja često se oblikuju i prema tome kako porodica želi da bude predstavljena u sopstvenom okruženju, naročito u sredinama u kojima se obrazovanje, zanimanje, brak i materijalni položaj pojedinca neposredno povezuju sa ugledom njegovih roditelja. U takvim okolnostima odluka deteta prestaje da bude isključivo pitanje njegove budućnosti, jer se unapred procenjuje i prema utisku koji će ostaviti na rodbinu, komšije i poznanike. Izraz „Šta će ljudi reći“ sažima čitav mehanizam društvenog pritiska u kojem se mišljenje osoba koje ne snose posledice određene odluke postavlja iznad interesa onoga ko će sa tom odlukom morati da živi.
Roditelj koji svom detetu govori da će osramotiti porodicu izborom partnera, napuštanjem fakulteta ili odlaskom iz rodnog mesta zapravo priznaje da njegovo vrednovanje detetovih postupaka u velikoj meri zavisi od reakcije drugih ljudi. Čak i kada je lično spreman da prihvati određenu odluku, može joj se protiviti zbog neprijatnosti koju očekuje u susretima sa rodbinom ili poznanicima. Na taj način društvena očekivanja, koja roditelj prethodno nije uspeo ili nije želeo da preispita, postaju obaveza njegovog deteta, a strah od tuđe osude prenosi se sa jedne generacije na drugu pod izgovorom očuvanja porodičnog ugleda.
Takav pritisak naročito dolazi do izražaja u obrazovanju, gde se roditeljska ambicija lako može predstaviti kao briga za budućnost deteta. Roditelj koji je godinama želeo da postane lekar, advokat ili univerzitetski profesor može u obrazovanju svog deteta pronaći priliku da ostvari očekivanja od kojih je sam morao da odustane. Međutim, kada se interesovanja deteta ne poklapaju sa tim očekivanjima, neslaganje može poprimiti oblik ozbiljnog porodičnog sukoba, naročito ako je roditelj njegovu buduću profesiju već predstavio kao izvesnost. U tom slučaju promena fakulteta ne zahteva samo razgovor o obrazovanju, već i suočavanje sa roditeljskim osećanjem ličnog neuspeha, razočaranjem koje je prethodno saopštio okolini i mogućnošću da će morati da objašnjava zašto dete nije ostvarilo plan koji je on napravio.
Student koji godinama pohađa fakultet prema kojem nema nikakvu naklonost može uživati ugled u porodici samo zato što studira profesiju koju sredina visoko vrednuje, dok se njegovo nezadovoljstvo smatra prolaznom nezrelošću ili nedostatkom istrajnosti. Ukoliko odluči da promeni smer, roditelji mogu takvu odluku doživeti kao obezvređivanje prethodnih ulaganja, iako se upravo nastavkom neželjenog školovanja mogu produžavati materijalni troškovi i lično nezadovoljstvo. Roditeljski ponos zbog određenog zanimanja neće biti dovoljan da nadoknadi godine koje će dete provesti obavljajući posao koji nikada nije želelo, ali se ta okolnost lako potiskuje kada je poželjna profesija već postala deo porodične predstave o uspehu.
Slična očekivanja mogu se prepoznati i u načinu na koji pojedine porodice govore o postignućima svoje dece. Kada dete ostvari zapažen uspeh, roditelji ga predstavljaju kao potvrdu sopstvenog vaspitanja, odricanja i pravilnih odluka, pri čemu se detetov trud uključuje u porodičnu biografiju kao zajedničko dostignuće. Međutim, kada ono odstupi od očekivane putanje, odgovornost za neuspeh može mu se pripisati gotovo u potpunosti, uz podsećanje da je imalo sve uslove i da nije opravdalo ono što je u njega uloženo. Takva raspodela zasluga i odgovornosti omogućava roditeljima da učestvuju u priznanju za uspeh, a da pritom vlastita očekivanja i postupke izuzmu iz preispitivanja kada se pojavi nezadovoljstvo.
Još ozbiljniji oblik ovog odnosa nastaje kada se porodični ugled poveže sa intimnim životom odraslog deteta, budući da se izbor partnera, verska pripadnost, seksualna orijentacija ili odluka da se ne stupi u brak mogu tretirati kao pitanja o kojima porodica ima pravo da odlučuje. Roditelj tada može zahtevati da dete odustane od odnosa koji smatra neprihvatljivim, da prikriva određene delove svog identiteta ili da održava privid porodične saglasnosti pred drugima. Posebno je problematično kada se od osobe očekuje da sopstveni život organizuje prema pravilima koja joj nisu prihvatljiva, samo kako roditelji ne bi morali da se suoče sa pitanjima, komentarima ili osudom svoje okoline. Očuvanje spoljašnje predstave o porodici tada se postiže ograničavanjem slobode jednog njenog člana, dok se posledice tog ograničavanja retko uključuju u porodičnu procenu onoga što je prihvatljivo.
U manjim sredinama, gde su porodične veze i društvena poznanstva često međusobno isprepletani, ovakvi pritisci mogu biti dodatno izraženi, jer pojedinac ne mora da se suočava samo sa neposrednom reakcijom roditelja, već i sa komentarima šire rodbine, poznanika i drugih članova zajednice. Ipak, presudna nije veličina mesta u kojem porodica živi, nego stepen u kojem se privatne odluke podvrgavaju kolektivnom odobravanju. Ista očekivanja mogu se održavati u urbanim i visokoobrazovanim porodicama, gde se umesto tradicionalnih predstava o porodičnoj časti mogu pojaviti zahtevi za očuvanjem profesionalnog ugleda, društvenog položaja ili pripadnosti određenom krugu ljudi. Obrazovanje roditelja pritom ne garantuje da će oni lakše prihvatiti samostalnost deteta, naročito kada su sopstveni društveni identitet izgradili oko profesije, statusa ili predstave o tome kakva bi njihova porodica trebalo da bude.
Upravo u porodicama koje najviše insistiraju na ugledu i društvenom priznanju može se razviti izrazita netrpeljivost prema samostalnim izborima njihovih članova. Roditelj može javno govoriti o obrazovanju, odgovornosti, slobodi i zrelosti, a istovremeno očekivati da odraslo dete najvažnije životne odluke usaglašava sa njegovim željama. Zrelost se tada priznaje prvenstveno kroz postignuća koja porodici donose ugled, dok se pravo na neslaganje i dalje osporava. Osoba može biti dovoljno odrasla da radi, izdržava druge, stiče akademska zvanja i preuzima ozbiljne društvene odgovornosti, a da se u sopstvenoj porodici njena sposobnost odlučivanja dovodi u pitanje čim se odluka ne uklopi u postojeća očekivanja.
Roditeljsko odricanje i granice zahvalnosti
Jedna od najupornijih pretpostavki u porodičnim odnosima jeste da roditeljsko odricanje, samim tim što je bilo teško i dugotrajno, stvara posebno potraživanje prema detetu. Godine rada, neprospavane noći, finansijske teškoće i propuštene lične prilike mogu se godinama kasnije iznositi kao dokazi da roditelj ima pravo na određenu vrstu poslušnosti, pri čemu se zanemaruje pitanje kako je takva obaveza uopšte nastala. Sama činjenica da je neko pretrpeo teškoće zbog druge osobe ne određuje automatski prirodu njenih obaveza prema njemu, naročito kada je reč o odnosu u kojem je odgovornost za brigu postojala znatno pre nego što je dete moglo da razume, prihvati ili odbije bilo kakve uslove.
Roditelj koji kaže da je godinama radio dva posla kako bi školovao dete može iznositi potpuno istinitu i ozbiljnu činjenicu o sopstvenom životu, ali se značenje te činjenice menja kada ona postane sredstvo pritiska. Odricanje koje je prethodno predstavljano kao izraz brige tada se naknadno uslovljava određenim ishodom, kao da je svaki roditeljski napor od početka podrazumevao pravo na kasniju nadoknadu. Dete koje odbije željeni fakultet, profesiju ili način života time se dovodi u položaj da mora opravdavati ne samo svoju odluku nego i celokupno roditeljsko ulaganje, iako nije učestvovalo u određivanju uslova pod kojima je to ulaganje vršeno.
Roditeljska odgovornost proizlazi iz posebnog odnosa zavisnosti u kojem dete tokom odrastanja ne može samostalno da obezbedi uslove neophodne za život, dok se njegovo izdržavanje, zaštita i vaspitanje ne mogu naknadno predstavljati kao dobrovoljno prihvaćene usluge. Čak i kada roditeljstvo nije bilo planirano ili su porodične okolnosti bile izuzetno teške, odgovornost za dobrobit deteta ne postaje uslovljena njegovom budućom poslušnošću. U suprotnom bi roditelj mogao da izvrši obavezu koja je postojala zbog detetove zavisnosti, a zatim upravo tu zavisnost koristi kao dokaz da dete nema pravo da se osamostali.
Ako bi se veličina roditeljskog odricanja prihvatila kao merilo prava na detetov život, roditelj koji je podneo veće materijalne ili lične teškoće imao bi i veće pravo da odlučuje o njegovoj budućnosti, dok bi onaj koji je raspolagao povoljnijim uslovima imao manje osnova da zahteva poslušnost. Takvo merilo proizvelo bi apsurdnu hijerarhiju roditeljskih ovlašćenja, u kojoj bi se pravo na samostalan život određivalo prema količini tuđeg odricanja. Štaviše, dete čije je odrastanje bilo obeleženo siromaštvom, bolešću ili drugim porodičnim teškoćama nosilo bi najveći teret budućih obaveza upravo zato što je već odrastalo u nepovoljnijim okolnostima.
Zahvalnost podrazumeva prepoznavanje značaja onoga što je druga osoba učinila, a njeno izražavanje može obuhvatiti pažnju, brigu, podršku i spremnost da se pomogne kada okolnosti to zahtevaju. Međutim, iz tog osećanja ne može se izvesti neograničena obaveza prihvatanja tuđih životnih planova. Odraslo dete može biti duboko zahvalno roditeljima za godine podrške i istovremeno smatrati da su njihova uverenja pogrešna, da su njihovi zahtevi neopravdani ili da bi ispunjavanje njihovih očekivanja značilo odricanje od sopstvenog života. Posebna teškoća nastaje kada roditelj sebi dodeli pravo da procenjuje da li je zahvalnost deteta dovoljna, a kao jedino prihvatljivo merilo postavi njegovu poslušnost, zbog čega čak i dugogodišnja briga odraslog deteta može biti obezvređena jednim neslaganjem.
I sama obaveza brige o ostarelim ili bolesnim roditeljima zahteva razgraničenje koje se u porodičnim raspravama često zanemaruje. Moralni razlozi da se pomogne osobi sa kojom postoji dugogodišnji odnos bliskosti mogu biti veoma snažni, posebno kada je ta osoba postala zavisna od tuđe pomoći. Ipak, priroda takve obaveze ne može se razumeti kroz jednostavno vraćanje onoga što je nekada pruženo. Roditelj koji je brinuo o maloletnom detetu ispunjavao je odgovornost koja je proizlazila iz njegovog položaja, dok odraslo dete koje pomaže ostarelom roditelju postupa u okolnostima u kojima treba uzeti u obzir njihov stvarni odnos, zdravstvene potrebe, sopstvene mogućnosti i druge obaveze. Zahtev da se zbog roditeljske starosti napusti profesija, brak ili sopstvena porodica ne postaje opravdan samim pozivanjem na godine provedene u odgajanju.
Kada je porodična prošlost obeležena ponižavanjem, nasiljem ili dugotrajnim zanemarivanjem, pozivanje na roditeljski položaj može postati naročito problematično, jer se i u takvim odnosima ponekad zahteva bezuslovna zahvalnost na osnovu same činjenice srodstva. Osoba koja je odrastala u strahu od roditeljskih reakcija može kasnije biti suočena sa zahtevom da preuzme brigu o istim ljudima, uz obrazloženje da su oni, bez obzira na svoje postupke, ipak njeni roditelji. Takvo pozivanje na srodstvo zanemaruje moralni značaj prethodnog ponašanja i podrazumeva da roditeljski položaj obezbeđuje trajno pravo na podršku čak i onda kada je sam odnos godinama bio lišen elementarnog poštovanja. Biološko srodstvo jeste važna činjenica u ljudskim odnosima, ali ono ne može unapred poništiti značaj nasilja, niti od žrtve zahtevati da sopstvenu bezbednost podredi očuvanju porodičnih obaveza.
Kada odraslost zavisi od roditeljskog odobrenja
Od dece se očekuje da budu odgovorna, obrazovana, sposobna za samostalan rad i preuzimanje ozbiljnih životnih obaveza, ali se njihova sposobnost rasuđivanja dovodi u pitanje čim donesu odluku koja odstupa od roditeljskih očekivanja. Roditelj tako priznaje zrelost kroz obaveze koje odraslo dete preuzima, dok pravo da o tim obavezama samostalno odlučuje nastavlja da tretira kao privilegiju koju može odobriti ili uskratiti. Takvo protivljenje često se obrazlaže godinama roditeljskog iskustva, kao da duže životno iskustvo samo po sebi daje pravo na odlučivanje o tuđoj budućnosti.
Roditelji koji najviše insistiraju na poslušnosti ponekad upravo njeno odsustvo smatraju dokazom neuspešnog vaspitanja, pa dete koje počne da preispituje porodična uverenja, odbija nametnute odluke ili otvoreno govori o neprihvatljivom ponašanju roditelja može biti proglašeno nezahvalnim, bezobraznim ili nedovoljno zrelim. Pritom se zanemaruje da su sposobnost kritičkog rasuđivanja i spremnost da se preuzme odgovornost za sopstvene izbore među najvažnijim pokazateljima osamostaljivanja. U takvom odnosu odraslost ostaje uslovna kategorija, čije priznanje zavisi od toga koliko se ponašanje deteta podudara sa predstavom koju roditelj ima o njegovoj budućnosti.
Dugotrajno osporavanje samostalnosti može ozbiljno narušiti porodičnu bliskost, naročito kada odraslo dete shvati da se svaki pokušaj razgovora završava zahtevom da ponovo opravdava odluke koje ne ugrožavaju nikoga osim roditeljskih očekivanja. Udaljavanje koje tada nastaje roditelji mogu doživeti kao iznenadnu nezahvalnost ili posledicu tuđeg uticaja, zanemarujući prethodne godine neslaganja, pritisaka i pokušaja uspostavljanja granica. Odluka da se kontakt ograniči ponekad predstavlja poslednji korak u odnosu u kojem su drugačiji oblici pregovaranja postepeno izgubili smisao.
Roditeljska odgovornost zaslužuje da se procenjuje i prema tome koliko je roditelj sposoban da prihvati samostalnost osobe o kojoj je godinama brinuo, budući da odgajanje deteta podrazumeva ulaganje u razvoj sposobnosti koje će mu omogućiti da jednog dana donosi odluke bez roditeljskog odobrenja, uključujući i one koje roditelj smatra pogrešnim. Očekivati da odraslo dete trajno ostane poslušno znači zahtevati da se razvoj njegove samostalnosti zaustavi upravo tamo gde počinje da ograničava roditeljski autoritet. Takvo očekivanje otkriva koliko se lako može izgubiti iz vida svrha odgovornosti koju su roditelji prvobitno preuzeli, a čije se ispunjenje ne može meriti time koliko dugo dete ostaje pod njihovim uticajem.
Comments