Samsara, gilgul i obrazac koji ne zaboravlja.
Updated: 23 hours ago
U jednom odnosu ćutanje je doživljavao kao kaznu, u drugom kao dokaz ravnodušnosti, a u trećem je već nakon nekoliko neodgovorenih poruka počinjao da se priprema za napuštanje koje se još nije dogodilo. Ljudi sa kojima je bio razlikovali su se po karakteru, namerama i ponašanju, okolnosti nisu bile iste, ali se njegovo tumačenje neizvesnosti uporno vraćalo na poznati zaključak. Čak i kada bi naknadno utvrdio da za strah nije imao dovoljno razloga, sledeća slična situacija izazivala bi gotovo istu reakciju, kao da prethodno iskustvo nije donelo znanje koje bi moglo promeniti način na koji se odnosi prema sadašnjem.
Čovek može godinama analizirati neuspešne odnose, prepoznati sopstvenu sklonost povlačenju ili preteranoj kontroli i sasvim jasno razumeti posledice takvog ponašanja, pa se u narednom sukobu ipak vratiti istom postupku. Razumevanje prethodnog iskustva ne menja automatski očekivanja, emocionalne reakcije i navike koje su se oblikovale mnogo pre nego što je počeo da ih preispituje, zbog čega između sposobnosti da se sopstveno ponašanje objasni i sposobnosti da se ono promeni može postojati dugotrajan raskorak.
Religijske tradicije razvile su složena učenja o ponavljanju, kontinuitetu postojanja i oslobođenju mnogo pre nego što su se slične teme pojavile u psihološkom rečniku, mada njihova metafizička polazišta ne odgovaraju savremenim objašnjenjima ljudskog ponašanja. Samsara, prisutna u različitim indijskim religijskim sistemima, i gilgul, razvijen u jevrejskoj mističkoj tradiciji, omogućavaju da se razmotri odnos između kontinuiteta i promene, ali se razlikuju već u onome što smatraju nosiocem tog kontinuiteta, kao i u razumevanju razloga zbog kojih se postojanje nastavlja.
Ta razlika određuje i mogućnosti njihovog psihološkog tumačenja. Ponavljanje koje čovek prepoznaje tokom jednog života može se istraživati bez prihvatanja ponovnog rođenja, ali se pritom mora sačuvati razlika između religijskog učenja koje govori o strukturi postojanja i psihološkog objašnjenja koje ispituje kako prethodno iskustvo utiče na naredno ponašanje.
U ovom tekstu:
Samsara i kontinuitet bez istog sopstva
Sanskritska reč saṃsāra odnosi se na kruženje kroz rađanje, smrt i ponovno rođenje, pri čemu se trajanje pojedinačnog života razume unutar šireg kontinuiteta uslovljenog delanjem i njegovim posledicama. Pojam pripada hinduističkim, budističkim i džainističkim tradicijama, ali se iza zajedničkog naziva nalaze različita shvatanja sopstva, uzročnosti i oslobođenja, pa ni pitanje šta se ponovo rađa ne dobija jedinstven odgovor.
U brojnim hinduističkim filozofskim školama značajno mesto zauzima atman, sopstvo koje se ne može svesti na prolazne osobine tela, misli i osećanja. Različite škole određuju njegovu prirodu i odnos prema krajnjoj stvarnosti na različite načine, ali oslobođenje, odnosno mokša, povezano je sa prevazilaženjem uslova koji biće zadržavaju u ciklusu samsare. U pojedinim vedantinskim učenjima presudno je saznanje o stvarnoj prirodi sopstva i njegovom odnosu prema Brahmanu, dok druge tradicije naglašavaju drukčije puteve oslobođenja, uključujući predanost božanstvu i disciplinovano delovanje.
Budističko učenje o anatmanu dovodi u pitanje postojanje trajnog, nepromenljivog sopstva koje bi se moglo preseliti iz jednog tela u drugo. Ako se pojedinac razume kao kontinuitet međuzavisnih psihofizičkih procesa, ponovno rođenje mora se objasniti bez pretpostavke o identičnoj duši koja bi taj kontinuitet nosila. Time se raskida sa svakodnevnom predstavom da iza svih promena stoji neko unutrašnje jezgro koje ostaje potpuno isto, dok se iskustva, tela i životne okolnosti smenjuju oko njega.
Budistička analiza ličnosti kroz pet skupina, odnosno skandhi, obuhvata telesni oblik, osećaje, opažanje, mentalne formacije i svest, pri čemu nijedna od njih ne predstavlja trajno sopstvo koje bi postojalo nezavisno od uslova svog nastanka. Ono što pojedinac prepoznaje kao vlastiti identitet oblikuje se kroz njihovu međuzavisnost, a učenje o uslovljenom nastajanju objašnjava kako određeni procesi mogu proizvesti posledice i nastaviti se bez nepromenljivog nosioca.
Upravo je odnos kontinuiteta i identiteta filozofski presudan za takvo razumevanje ponovnog rođenja. Ako posledice jednog procesa nastavljaju da deluju i nakon promene njegovih prethodnih uslova, kontinuitet ne zahteva da svaki njegov deo bude identičan onome što mu je prethodilo, iako se time ne ukidaju problemi odgovornosti i moralne uzročnosti koje budistička filozofija razrađuje unutar sopstvenih ontoloških pretpostavki.
Karma se u tom okviru odnosi na delanje i njegove posledice, naročito na moralni značaj namere, dok je predstava o njoj kao automatskom vraćanju svakog dobra i zla pojedincu suviše pojednostavljena. Karmička uzročnost ne podrazumeva da se svaka bolest, nesreća ili nepovoljna okolnost može neposredno pripisati određenom prestupu, niti da je celokupno iskustvo nekog čoveka zaslužena posledica njegovog ranijeg ponašanja. Tradicionalna budistička učenja povezuju karmu sa ciklusom ponovnog rođenja, ali istovremeno razmatraju mnogostrukost uslova od kojih zavise događaji i ljudska iskustva.
Nirvana se stoga ne može svesti na emocionalni mir ili sposobnost da čovek više ne reaguje burno na svakodnevne neprijatnosti, pošto se odnosi na prestanak neznanja, žudnje i vezanosti koji održavaju samsaru. Psihološka samoregulacija može biti korisna analogija za određene aspekte budističke prakse, ali ne obuhvata religijsko i filozofsko značenje oslobođenja, naročito tamo gde ono podrazumeva temeljnu promenu odnosa prema sopstvu i uslovljenom postojanju.
Savremeni čovek može prihvatati da se tokom života menja, a ipak određene osobine predstavljati kao konačne dokaze vlastite prirode. Onaj ko je godinama reagovao strahom na neizvesnost može zaključiti da je naprosto takav, kao što osoba koja se povlači pred sukobom može svoju naviku proglasiti nepromenljivim karakterom. Ovakva uverenja ne proizlaze neposredno iz budističke filozofije, ali se mogu kritički razmotriti u odnosu na njeno odbacivanje predstave o trajnom sopstvu, budući da ono što se oblikovalo kroz određene uslove ne mora ostati nepromenjeno kada se ti uslovi promene.
Gilgul i nedovršena odgovornost
U jevrejskoj mističkoj tradiciji pojam gilgul, povezan sa okretanjem ili kruženjem, označava ponovno utelovljenje duše, čime se kontinuitet ljudskog postojanja razume na drugačijim osnovama nego u budističkom učenju o anatmanu. Dok je za budističku filozofiju problematična sama pretpostavka o trajnom sopstvu, kabalistička razmatranja gilgula polaze od složene antropologije duše, njenog odnosa prema božanskom poretku i mogućnosti da se određene obaveze nastave kroz više zemaljskih života.
Učenje o ponovnom utelovljenju razvijalo se kroz različite kabalističke pravce, a naročito sistematičan oblik dobilo je u šesnaestom veku, u krugu Isaka Lurije, poznatog kao Arizal, koji je delovao u galilejskom Safedu. Njegova učenja sačuvao je i razradio učenik Haim Vital, između ostalog u spisu Ša'ar ha-gilgulim, odnosno Kapija ponovnih utelovljenja, koji predstavlja značajan izvor za razumevanje lurijanske teorije o putovanju i ispravljanju duše.
Gilgul pritom ne predstavlja jedinstveno niti opšteprihvaćeno jevrejsko učenje, jer su se filozofi, rabini i mistici kroz istoriju razilazili oko mogućnosti ponovnog utelovljenja, njegove opravdanosti i odnosa prema drugim religijskim predstavama o životu posle smrti. Njegovo mesto u kabalističkoj tradiciji određeno je teološkim sistemom unutar kojeg duša može imati zadatke i odgovornosti čije se ispunjenje ne završava nužno jednim ljudskim životom.
Lurijanska kosmologija razvija takvu predstavu kroz međusobno povezane pojmove cimcum, ševirat ha-kelim i tikun. Cimcum označava božansko povlačenje koje omogućava prostor stvaranju, dok lomljenje posuda, odnosno ševirat ha-kelim, opisuje poremećaj u kosmičkom poretku, u kojem se božanske iskre nalaze povezane sa ostacima razbijenih posuda. Tikun, kao proces ispravljanja i obnove, dobija značenje koje prevazilazi individualno moralno usavršavanje, jer ljudsko delovanje učestvuje u širem religijskom razumevanju odnosa između stvorenog sveta i božanskog.
Unutar tog sistema ljudski život može biti povezan sa ispunjavanjem zapovesti, ispravljanjem prethodnih prestupa ili dovršavanjem obaveza koje nisu ostvarene, zbog čega ponovno utelovljenje dobija određenu svrhu. Ta svrhovitost, međutim, ne znači da gilgul uvek predstavlja blagonaklon mehanizam koji duši pruža novu priliku za lični razvoj, pošto pojedina kabalistička tumačenja uključuju i kaznu, iskupljenje ili posledice moralnog prestupa.
Ako se odgovornost za određeni postupak prenosi na život u kojem osoba nema autobiografsko sećanje na okolnosti njegovog nastanka, njeno opravdanje zavisi od pretpostavke o kontinuitetu duše koji nije dostupan uobičajenim kriterijumima ličnog identiteta. Kabalistička antropologija takav kontinuitet razume unutar sopstvene metafizike, ali se izvan nje ne može jednostavno pretpostaviti da čovek odgovara za delo koje ne pamti i čijeg počinioca ne može prepoznati kao sebe u psihološkom smislu.
Pored pitanja ličnog identiteta, takvo razumevanje odgovornosti može imati ozbiljne posledice kada se primeni na tuđu patnju. Bolest, siromaštvo ili nasilje ne postaju moralno opravdani zato što ih neko tumači kao posledicu nepoznatog prestupa iz prethodnog života, a pretpostavka o nevidljivoj krivici može poslužiti i kao izgovor za ravnodušnost prema stvarnoj nepravdi. Religijska interpretacija koja unutar određene tradicije ima smisao iskupljenja ne pruža sama po sebi pravo da se patnja drugog čoveka predstavi kao kazna koju je zaslužio.
S tim u vezi, gilgulova predstava nedovršene obaveze može se filozofski razmatrati bez pretvaranja svake životne teškoće u dokaz da je čovek nešto ranije propustio ili pogrešio. Njena religijska struktura polazi od svrhe koja prevazilazi pojedinca, dok psihološko razumevanje odgovornosti zahteva razmatranje njegovih stvarnih mogućnosti, znanja, postupaka i okolnosti u kojima je delovao.
Obrasci koji nadživljavaju okolnosti
Čovek koji je nekoliko puta doživeo odbacivanje može naučiti da neizvesnost tumači kao najavu gubitka, pa će i u odnosu koji se razvija pod drugačijim okolnostima određene događaje procenjivati kroz očekivanje prethodno poznatog ishoda. Neodgovorena poruka, promena tona ili kratkotrajno povlačenje partnera mogu izazvati emocionalnu reakciju čiji intenzitet prevazilazi ono što neposredna situacija opravdava, jer se trenutni događaj povezuje sa ranije naučenim značenjem.
Ta očekivanja zatim oblikuju ponašanje. Strah može podstaći učestalo proveravanje, insistiranje na uveravanjima, optuživanje ili preventivno povlačenje, dok reakcija druge osobe na takve postupke ponekad dodatno potvrđuje prvobitno uverenje. Osoba tako može steći utisak da je ponovo završila u istom odnosu, iako određeni deo sličnosti proizlazi iz načina na koji je prethodno iskustvo organizovalo njenu procenu i postupanje.
Ovakvo objašnjenje ne podrazumeva da pojedinac sam proizvodi sve probleme koji mu se ponavljaju. Neko može više puta biti izložen manipulaciji, nasilju ili nepovoljnim društvenim okolnostima koje nisu posledica njegovih psiholoških obrazaca, kao što može istovremeno imati naučena očekivanja koja mu otežavaju da prepozna razliku između bezbednog i štetnog odnosa. Psihološka analiza postaje proizvoljna kada se svaka ponovljena teškoća tumači kao izraz nesvesne potrebe da čovek ponovo doživi ono što ga je ranije povredilo.
Karl Gustav Jung razmatrao je emocionalno snažno povezane predstave, sećanja i iskustva kroz teoriju kompleksa, podrazumevajući da takvi sadržaji mogu imati relativnu autonomiju u odnosu na svesnu nameru. Određena situacija može aktivirati reakciju čiji se intenzitet teško objašnjava samo neposrednim događajem, jer se istovremeno pokreću i ranije oblikovana emocionalna značenja, uključujući ona koja osoba ne prepoznaje jasno u trenutku reagovanja.
Jungova teorija predstavlja jedan interpretativni okvir, dok savremena psihologija srodne pojave istražuje i kroz kognitivne sheme, učenje, obrasce privrženosti i regulaciju emocija. Ti pristupi ne moraju pretpostavljati jedinstven nesvesni mehanizam koji upravlja svim ljudskim odnosima, ali omogućavaju da se ispita kako ranija iskustva utiču na opažanje, očekivanja i izbore koji se ponavljaju.
Osoba koja je u detinjstvu naučila da se bliskost održava stalnim prilagođavanjem može u odraslom odnosu izbegavati sukobe čak i kada zbog toga zanemaruje sopstvene potrebe. Njeno ponašanje može biti praćeno uverenjem da postupa razumno i obzirno, dok se kroz nagomilavanje nezadovoljstva postepeno stvaraju uslovi za upravo onaj sukob koji je pokušavala da izbegne. Ako nakon prekida odnosa zaključi da su drugi ljudi neosetljivi prema njenoj požrtvovanosti, a da ne preispita način na koji je sopstvene potrebe činila nevidljivim, naredni odnos može započeti sa istim očekivanjima.
U drugačijem slučaju osoba koja je naučila da se oslanjanje na druge završava razočaranjem može nezavisnost razviti do stepena na kojem svaku potrebu za bliskošću doživljava kao opasnost po autonomiju. Povlačenje joj kratkoročno donosi olakšanje, ali istovremeno otežava iskustva koja bi mogla promeniti njeno očekivanje da povezanost nužno podrazumeva gubitak kontrole.
U oba primera kontinuitet se održava kroz odnos između očekivanja, emocionalne reakcije i postupka, mada se konkretni mehanizmi razlikuju i zahtevaju zasebno razumevanje. Ranije iskustvo ne određuje buduće ponašanje kao nepromenljiv zakon, ali može suziti skup mogućnosti koje osoba uopšte razmatra kada se suoči sa poznatom vrstom neizvesnosti.
Promena partnera, posla ili mesta stanovanja zato neće uvek biti dovoljna ukoliko osoba u novim okolnostima nastavlja da prepoznaje iste pretnje i koristi iste načine odbrane. Istovremeno, promena sopstvenog ponašanja ne može zameniti potrebu da se napuste objektivno štetni odnosi ili promene uslovi koji održavaju nepravdu, zbog čega psihološka odgovornost mora uključiti procenu stvarnosti, a ne samo preispitivanje unutrašnjih reakcija.
Religijski pojmovi samsare i gilgula ovde mogu podstaći razmišljanje o kontinuitetu koji prevazilazi pojedinačno iskustvo, ali bi njihovo izjednačavanje sa psihološkim obrascima izbrisalo razlike između religijskih i naučnih tvrdnji. Samsara u budističkoj filozofiji pripada učenju o uslovljenom postojanju i oslobođenju, dok gilgul unutar kabalističkog sistema pretpostavlja određeno razumevanje duše, religijskih obaveza i kosmičkog ispravljanja. Ponavljanje ponašanja tokom jednog života može se istraživati nezavisno od obe metafizičke pretpostavke, uz očuvanje njihovog filozofskog značenja.
Kada razumevanje još ne menja ponašanje
Prepoznavanje sopstvenog obrasca može zahtevati dugotrajno suočavanje sa iskustvima koja je čovek ranije objašnjavao isključivo postupcima drugih, posebno kada mu takvo objašnjenje omogućava da izbegne preispitivanje vlastitih odluka. Ipak, čak i kada uspe da tačno opiše uslove pod kojima se određena reakcija javlja, njena snaga ne mora odmah oslabiti, budući da emocionalno učenje i svesno rasuđivanje ne podležu identičnoj dinamici promene.
Čovek može razumeti da partnerovo ćutanje aktivira staro očekivanje napuštanja, a da uprkos tome oseća gotovo neodoljivu potrebu da odmah dobije potvrdu kako odnos nije ugrožen. Sposobnost drugačijeg postupanja razvija se kada uspe da podnese deo te neizvesnosti bez neposrednog pokušaja da je ukloni, proveri činjenice pre zaključivanja ili započne razgovor koji ne polazi od unapred pretpostavljene krivice druge osobe.
Takva promena često zahteva ponavljanje postupaka koji u početku deluju neprirodno, jer odstupaju od emocionalnih očekivanja oblikovanih prethodnim iskustvima. Osoba koja je godinama izbegavala sukobe može osećati snažnu nelagodu kada prvi put jasno izrazi neslaganje, dok neko ko je bliskost povezivao sa stalnim nadzorom može odsustvo provere doživljavati kao gubitak kontrole. Neprijatnost koja prati drugačije postupanje sama po sebi ne dokazuje da je ono pogrešno, ali ne može biti ni jedini kriterijum njegove opravdanosti.
Promena postaje održivija kada novo ponašanje omogući iskustva koja prethodni obrazac nije dopuštao. Čovek koji bez optuživanja razgovara o svojoj nesigurnosti može otkriti da sukob ne mora završiti odbacivanjem, kao što onaj ko postavi granicu može iskusiti da neslaganje ne podrazumeva nužno prekid odnosa. Takva iskustva ne brišu prethodna, ali mogu postepeno menjati očekivanja koja su se ranije činila neupitnim.
Ni intelektualna preciznost ne pruža imunitet na ponavljanje. Osoba može poznavati teoriju privrženosti, objašnjavati odbrambene mehanizme i prepoznavati kognitivne distorzije, a ipak u odlučujućem trenutku koristiti iste postupke kojima je prethodno pokušavala da ovlada neizvesnošću. Psihološki pojmovi tada joj omogućavaju da sopstvenu reakciju opisuje sve razvijenijim jezikom, dok se odnos prema iskustvu koje je pokreće suštinski ne menja.
Gilgulova predstava nedovršenog zadatka i budističko razmatranje uslovljenog kontinuiteta mogu se čitati kao dva različita filozofska odgovora na odnos između onoga što prethodi i onoga što tek treba da nastane. Njihova međusobna razlika ostaje suštinska, jer jedno učenje govori o duši i ispravljanju unutar božanskog poretka, dok drugo, u svojim budističkim oblicima, ispituje uslove koji održavaju vezanost i patnju bez pretpostavke o trajnom sopstvu.
Za psihološko razumevanje pojedinačnog života presudna je sposobnost da se između prethodno naučene reakcije i narednog postupka uspostavi prostor u kojem je drugačiji izbor zaista moguć. Taj prostor nije potpuno oslobođen uticaja iskustva, društvenih okolnosti ili emocionalnih očekivanja, ali se može proširivati kroz preispitivanje, konkretno delovanje i sticanje novih iskustava.
Čovek koji razume zašto se određeni obrazac ponavlja još uvek može ostati zarobljen u njegovim posledicama ukoliko to razumevanje koristi isključivo za naknadno objašnjavanje sopstvenih postupaka. Kada, međutim, prepoznato iskustvo počne da utiče na ono što će učiniti u narednoj sličnoj situaciji, prethodna istorija prestaje da ima istu vlast nad njegovim ponašanjem, iako ne gubi svoje mesto u načinu na koji je nastao njegov sadašnji odnos prema svetu.
Comments