Integritet, reakciona formacija i moralna mimikrija
Updated: 48 minutes ago
Doslednost je jedna od retkih osobina koje društvo ume da pohvali i pre nego što ispita čemu se ostaje dosledan, pa čovek koji decenijama ne odstupa od sopstvenih predrasuda može steći reputaciju principijelnog, dok onaj koji promeni mišljenje nakon ozbiljnog preispitivanja rizikuje da bude proglašen prevrtljivim. Takva predstava o karakteru nagrađuje postojanost čak i onda kada je postojan samo otpor prema činjenicama.
U popularnim definicijama integriteta smenjuju se poštenje, doslednost moralnim principima, podudarnost reči i postupaka, a ponegde čak i psihička stabilnost, kao da je neko sastavljao spisak poželjnih osobina pa mu je nedostajala još jedna. Psihičko zdravlje nije merilo moralne pouzdanosti, dok insistiranje na doslednosti otvara zahtevnije pitanje: kako se procenjuje čovek koji nikada ne izneveri svoje principe, premda su ti principi sami po sebi neodbranjivi?
U ovom tekstu:
Šta je zapravo integritet?
Latinska reč integritas označava celovitost i nenarušenost, zbog čega se u govoru o karakteru integritet obično vezuje za saglasnost između uverenja, izjava i postupaka. Osoba koja privatno osuđuje korupciju, a javno je opravdava čim od nje stekne korist, pokazuje očigledan raskorak, ali doslednost ne može sama rešiti pitanje opravdanosti vrednosti kojima se ostaje veran.
Fanatik može živeti u potpunoj saglasnosti sa sopstvenim uverenjima, istrajno sprovoditi njihove posledice i pri tome nanositi ozbiljnu štetu drugima, dok neko drugi može napustiti dugogodišnji stav upravo zato što je prepoznao njegovu nepravednost. Kada bi jedini kriterijum integriteta bio odsustvo protivrečnosti između onoga što se govori i onoga što se radi, prvi bi primer zasluživao pohvalu, a drugi sumnju, čime bi moralna odgovornost bila podređena pukoj postojanosti.
Zato pitanje integriteta zahteva da se ispita i poreklo principa koje osoba naziva svojim, kao i njena spremnost da ih obrazloži kada se suoči sa ozbiljnim prigovorom. Vernost uverenju dobija sasvim drugačiju težinu kada iza nje stoji promišljen sud, a ne strah da bi svaka promena dovela u pitanje godinama građenu sliku o sebi.
Niče, moral i konformizam
Fridrih Niče u Genealogiji morala ispituje istorijske i psihološke uslove pod kojima su pojedine vrednosti stekle autoritet gotovo neupitnih istina, nastojeći da pokaže koliko se iza jezika vrline mogu skrivati različiti odnosi moći, afekti i načini vrednovanja. Njegovo interesovanje za poreklo morala ne treba svesti na tvrdnju da su ljudi naprosto izmislili pravila, jer se genealoško ispitivanje bavi i vrednošću samih vrednosti, odnosno načinom na koji oblikuju život onih koji ih prihvataju.
U prvoj raspravi Niče razlikuje plemenito vrednovanje, koje polazi od afirmacije sopstvenih svojstava i iz njega izvodi razliku između dobrog i lošeg, od reaktivnog vrednovanja u kojem se neprijatelj najpre određuje kao zao, dok se sopstveni položaj naknadno uzdiže u moralno dobro. Razlika između parova dobro i loše i dobro i zlo pokazuje da moralna osuda nema uvek istu genezu, čak ni kada se izgovara kao presuda čitavom ljudskom karakteru.
Bilo bi, međutim, pogrešno iz te razlike izvoditi pohvalu društvenom uspehu ili zaključak da je svako slabiji samim tim i moralno inferioran. Ničeova analiza resantimana zahteva mnogo pažljivije razlikovanje stvaralačkog vrednovanja od reaktivne potrebe da se sopstveni položaj opravda obezvređivanjem drugoga, pri čemu materijalna moć, javni ugled i unutrašnja samostalnost ne moraju imati gotovo nikakve veze jedni s drugima.
Vrednosti koje čovek naziva svojim često su najpre bile vrednosti roditelja, škole, verske zajednice ili profesionalnog okruženja, a dugogodišnje prihvatanje može učiniti da se njihovo društveno poreklo potpuno izgubi iz vida. Samo preuzimanje norme ne čini je pogrešnom, baš kao što njeno iskreno zastupanje ne potvrđuje da je ikada bila ozbiljno preispitana, pa se stepen samostalnosti ne može procenjivati na osnovu toga koliko odlučno neko ponavlja naučeno.
Konformizam se najlakše prepoznaje u prilagođavanju ponašanja očekivanjima grupe, ali njegovo dejstvo može biti znatno dublje kada osoba, želeći da izbegne sukob ili isključenje, počne da prilagođava i način na koji tumači činjenice. Grupni pritisak tada ne određuje samo šta će izgovoriti pred drugima, već postepeno sužava prostor onoga što sebi dopušta da smatra mogućim i opravdanim.
Zamislimo zaposlenog koji u početku prepoznaje zloupotrebu položaja u ustanovi, ali na sastancima podržava odgovornog rukovodioca kako ne bi ugrozio posao. Vremenom može početi da traži opravdanja za postupke koje je ranije osuđivao, sve dok odbrana autoriteta ne postane deo njegovog privatnog uverenja, čime se početno prilagođavanje pretvara u naknadno moralno opravdavanje sopstvene poslušnosti.
„Kada pojedinac otvoreno odbije prilagođavanje koje su ostali prihvatili, njegova odluka može izazvati neprijateljstvo zato što pokazuje da je drugačije postupanje bilo moguće, čime dovodi u pitanje opravdanja kojima su članovi grupe godinama obrazlagali sopstvenu poslušnost.“
Rasprava se zatim često premešta sa razloga njegovog postupanja na njegov karakter, pa se neposlušnost proglašava arogancijom, nezahvalnošću ili pretnjom zajedništvu.
Sam konformizam ne dokazuje odsustvo integriteta, jer se zajednička pravila prihvataju i radi saradnje, sigurnosti ili zaštite drugih, ali postaje etički problem onda kada se lični sud sistematski žrtvuje radi pripadnosti, a potom se to odricanje predstavlja kao izraz nezavisnog uverenja. Čovek koji svaki kompromis naziva principom može postati veoma uverljiv zastupnik vrednosti o kojima zapravo nikada nije odlučivao.
Reakciona formacija i odbrana od sopstvenih pobuda
Reakciona formacija u psihoanalitičkoj tradiciji označava odbrambeni mehanizam u kojem se pobuda ili osećanje koje osoba doživljava kao neprihvatljivo izražava kroz prenaglašenu suprotnost. Neprijateljstvo se može prikrivati upadljivom predusretljivošću, dok privlačnost koju osoba smatra zabranjenom može pratiti naročito odlučno javno odbacivanje svega što je sa njom povezano.
Kada neka želja ugrožava predstavu koju čovek ima o sopstvenoj moralnoj ispravnosti, ispoljavanje suprotnog stava može privremeno ublažiti napetost i učvrstiti sliku da neželjena pobuda ne postoji. Ipak, spoljašnja žestina ne predstavlja neposredan dokaz ovog mehanizma, jer se isti obrazac ponašanja može razviti pod uticajem ideologije, grupne lojalnosti, svesnog interesa ili straha od društvenih posledica.
Često ponavljana tvrdnja da se iza svake izražene homofobije krije potisnuta istopolna privlačnost pokazuje koliko lako psihološko objašnjenje može postati zgodna polemička dosetka. Istraživanje koje su 1996. objavili Henri Adams, Lester Wright i Bethany Lohr obuhvatilo je 64 muškarca koji su se izjašnjavali kao isključivo heteroseksualni, pri čemu je grupa sa izraženijim homofobnim stavovima u tom uzorku pokazala veći genitalni odgovor na muški homoerotski sadržaj nego grupa bez takvih stavova. Takav nalaz opravdava istraživanje odnosa između deklarisanih stavova i fiziološke pobuđenosti, ali ne daje osnov da se pojedincu pripisuje seksualna orijentacija na osnovu intenziteta njegovog neprijateljstva, niti da se svaka telesna reakcija izjednači sa željom.
Psihološki je relevantnije ispitati zašto tuđi privatni život za određenu osobu postaje predmet stalne moralne kontrole, posebno kada njeno javno delovanje obuhvata uporno praćenje, osudu i zahteve da se ljudi kažnjavaju zbog dobrovoljnih odnosa koji je neposredno ne ugrožavaju. Takvo ponašanje može biti povezano sa unutrašnjim konfliktom, ali i sa potrebom da se učvrsti grupna pripadnost, zaštiti društveni status ili ostvari moć nad onima koji odstupaju od dominantne norme, zbog čega ozbiljna analiza ne sme završiti na pretpostavci o skrivenoj seksualnoj želji.
Slična opasnost od proizvoljnog tumačenja postoji kada se svaki verski fanatizam proglašava prikrivenom sumnjom u veru. Osoba koja potiskuje neprihvatljivo pitanje može zaista reagovati prenaglašenom revnošću, ali jednako tako može iskreno prihvatati dogmu koja dopušta netrpeljivost, pa se opravdanost njenog postupanja mora ispitivati nezavisno od nagađanja o tome šta nesvesno oseća.
Potrebno je razlikovati i samu reakcionu formaciju od drugih odbrambenih mehanizama, budući da projekcija podrazumeva pripisivanje vlastitih neprihvatljivih pobuda drugome, dok racionalizacija omogućava da se ponašanje motivisano jednim razlogom opravda nekim društveno prihvatljivijim. Mehanizmi se mogu preplitati, ali njihovo izjednačavanje pretvara psihološki rečnik u skup etiketa koje se koriste prema potrebama rasprave, a ne prema stvarnoj strukturi ponašanja.
„Poznavanje psiholoških mehanizama odbrane ne štiti čoveka od njihove upotrebe, zbog čega i neko ko precizno objašnjava projekciju, racionalizaciju ili reakcionu formaciju može tim pojmovima unapred obezvrediti sagovornikov prigovor, pripisujući mu nesvesne motive umesto da odgovori na argument koji je izneo.“
Resantiman i moralizacija nemoći
Ničeov pojam resantimana, ressentiment, opisuje reaktivno vrednovanje koje nastaje kada se nemoć da se na određeni odnos odgovori neposredno preobražava u trajniji obrazac neprijateljstva. Afekat koji nema neposredan izlaz može se pretočiti u moralnu osudu, tako da svojstva onoga ko izaziva zavist, povređenost ili osećaj poniženja dobijaju značenje dokaza njegove pokvarenosti, dok se sopstveni položaj predstavlja kao izraz moralne nadmoći.
Za razumevanje ovog procesa nije dovoljno navesti nekoga ko je izgubio posao pa kritikuje poslodavca ili siromašnog čoveka koji osuđuje rasipništvo bogatih, jer obe kritike mogu biti sasvim opravdane. O resantimanu se može ozbiljnije govoriti kada vrednosna procena postane zavisna od potrebe da se protivnik obezvredi, a takav odnos potraje čak i kada se pojave činjenice koje početnu osudu dovode u pitanje.
Čovek koji godinama želi određeni položaj, ali ga ne postiže, može naknadno proglasiti svaku ambiciju dokazom moralne pokvarenosti, pri čemu mu osuda uspešnih omogućava da sopstveni neuspeh više ne razmatra kao iskustvo koje traži objašnjenje. Njegov sud može se učvrstiti do te mere da svaki tuđi uspeh unapred dokazuje nečasnost, a svaki sopstveni poraz potvrđuje da je svet nepravedan prema onima koji navodno jedini poseduju istinske vrednosti.
Resantiman ne treba poistovećivati sa opravdanim gnevom zbog diskriminacije, siromaštva ili pretrpljenog nasilja, jer stvarna nepravda može zahtevati oštru i istrajnu društvenu kritiku. Razlika je u načinu oblikovanja vrednosnog suda, posebno kada se iz jednog iskustva povređenosti izvodi opšta presuda o tuđoj moralnoj inferiornosti, a potreba za potvrđivanjem te presude postaje važnija od provere činjenica.
Kada takva logika postane deo grupnog identiteta, članovi zajednice mogu jedni drugima obezbeđivati stalnu potvrdu da su njihove neostvarene ambicije zapravo dokaz veće čestitosti, dok se svako odstupanje doživljava kao izdaja. Konformizam i resantiman tada mogu delovati zajedno, ali ni njihova povezanost ne opravdava zaključak da svaki konformista potajno mrzi samostalne ljude ili da je svaka kolektivna osuda samo psihološka kompenzacija.
Internalizovani moral, gađenje i puritanizam
Čovek može razumeti zašto je određena zabrana neopravdana, a da i dalje oseća stid, nelagodu ili gađenje kada postupi suprotno onome što je godinama učio, budući da se uverenja ne menjaju nužno istom brzinom kao emocionalne reakcije povezane sa njima. Ovakvo neslaganje između promišljenog suda i naučene reakcije naročito je vidljivo kada se moralna pravila usvajaju rano, kroz ponavljano odobravanje, osudu ili kažnjavanje.
Porodica i društvena sredina ne prenose vrednosti isključivo izričitim poukama, jer dete o dopuštenom i zabranjenom zaključuje i na osnovu izraza lica, tona glasa i načina na koji odrasli govore o određenim ljudima. Osoba koja je odrasla uz poruke da je neka seksualna orijentacija sramotna može kasnije odbaciti takav sud, ali zadržati automatsku nelagodu koju je naučila pre nego što je raspolagala jezikom za njegovo kritičko preispitivanje.
Frojdova teorija ovaj problem može razmatrati kroz internalizovane zabrane i zahteve nad-ja, dok savremena psihologija objašnjenju doprinosi istraživanjima uslovljavanja, socijalnog učenja i automatskih emocionalnih procena. Različiti teorijski okviri ne zahtevaju pretpostavku da je moral doslovno uskladišten u telu, ali omogućavaju da se razume zašto racionalno odbacivanje nekog uverenja ne uklanja odmah sve ranije stečene reakcije.
Gađenje je u tom pogledu posebno značajno jer ima zaštitnu ulogu u izbegavanju kontaminacije, dok se njegov predmet može proširiti i na društveno naučene predstave o telesnosti, seksualnosti ili odstupanju od očekivanih normi. Pošto gađenje može nastati kako pred stvarnom opasnošću od kontaminacije tako i pred ponašanjem koje je sredina proglasila nedopustivim, njegov intenzitet ne govori pouzdano o moralnom statusu onoga što ga izaziva, a još manje pruža opravdanje da se privatna odbojnost pretvori u pravilo koje obavezuje druge.
Istorijski puritanizam pruža primer društvenog poretka u kojem se verskoj disciplini pripisivao veliki značaj, ali ga ne treba svoditi na karikaturu ljudi koji su osuđivali svako zadovoljstvo. Pokret koji se razvio unutar engleskog protestantizma od druge polovine šesnaestog veka težio je temeljitijoj reformi crkvenog života i strožem regulisanju ponašanja, dok su bračna seksualnost i porodična bliskost mogle imati pozitivnu vrednost unutar prihvaćenog verskog okvira.
Savremena upotreba prideva puritanski zato često označava stereotip strogog moralizma, a ne precizan istorijski opis, premda ostaje korisna za razmatranje sredina u kojima odricanje postaje javno merilo čestitosti. Kada se nečija moralna vrednost procenjuje prema količini zadovoljstva kojeg se odrekao, život drugih može postati predmet neprekidnog nadzora, jer njihova sloboda dovodi u pitanje razlog zbog kojeg je sopstveno uskraćivanje predstavljeno kao nužno i uzvišeno.
U trećoj raspravi Genealogije morala Niče analizira asketski ideal kao način da se patnji i odricanju obezbedi smisao, pri čemu čovek može vlastita ograničenja prihvatiti kao dokaz duhovne vrednosti, a zatim zahtevati da ona postanu obaveza i za druge. Takva moralizacija samoodricanja zaslužuje kritiku onda kada se od privatne discipline prelazi na pravo da se upravlja tuđim životom, nezavisno od toga da li osoba koja je zastupa oseća skrivenu zavist, potisnutu želju ili sasvim iskrenu religijsku revnost.
Prema integritetu koji dopušta preispitivanje
Doslednost prema sopstvenim principima može predstavljati vrlinu kada se oslanja na razloge koje je čovek spreman da izloži kritici, ali se pretvara u dogmatizam čim odanost uverenju postane važnija od njegove opravdanosti. Osoba koja smatra da bi promenom mišljenja priznala slabost može ostati verna pogrešnom stavu upravo zato što je godinama gradila ugled na njegovoj nepokolebljivosti.
Moralni identitet koji se održava neprestanim poređenjem sa ljudima proglašenim pokvarenim ili društveno opasnim postaje zavisan od njihovog postojanja, budući da osuda tuđeg života služi potvrđivanju sopstvene ispravnosti. U takvom odnosu kritika konkretnih postupaka lako prerasta u potrebu da se nadzor nad drugima predstavi kao moralna dužnost.
Još je problematičnije kada čovek primenjuje psihološke ili filozofske pojmove kao zamenu za argument, jer mu tvrdnja da sagovornik govori iz resantimana ili projekcije može poslužiti da uopšte ne razmotri sadržaj njegovog prigovora. Takva upotreba teorije proizvodi privid intelektualne nadmoći, dok zapravo pokazuje spremnost da se protivniku ospori pravo na sopstvene razloge pre nego što budu saslušani.
Promena uverenja ne zahteva odricanje od vlastitog karaktera ukoliko je nastala iz ozbiljnog razmatranja činjenica i posledica koje prethodni stav nije mogao da objasni, kao što ni svako istrajavanje ne zaslužuje pohvalu samo zato što je dugotrajno. Integritet koji dopušta ispravku sopstvenog suda postavlja veće zahteve od obične postojanosti, jer čoveku uskraćuje udobnost da sve svoje ranije odluke proglasi opravdanim samo zato što su njegove.
Najteže preispitivanje počinje kada čovek otkrije da je određene stavove branio mnogo odlučnije nego što ih je ikada razumeo, pošto tada mora razmotriti i mogućnost da je deo sopstvenog moralnog autoriteta izgradio na navici, pripadnosti ili strahu od gubitka priznanja. Njegova doslednost od tog trenutka dobija drugačiji smisao ukoliko je sposoban da sačuva odgovornost prema svojim postupcima, a istovremeno prizna da princip kojem je bio odan možda nikada nije zasluživao takvu odanost.
Comments